Niko nikada nije ni tvrdio da je to lako. Niti su se preplele, jedna drugu saplele, ima puno čvorića, poput ožiljaka od starih rana. Što više na silu vučemo, što smo nestrpljiviji i što manje imamo vremena da na miru, natenane sagledamo šta je preče, šta prvo, a šta drugo uraditi, to je stanje teže, to je klupko zamršenije i još smo dalje od cilja - razmrsiti ga i nastaviti srećniji dalje.
Sve je još teže jer ne pokušavamo da ga sami razmrsimo. Nisu ni svi pogrešni potezi naši. Vuku sa još bar dvije ili tri strane. I taman što nam se čini da smo pronašli pravi put, neko povuče drugu nit, zategne našu i sve se opet sveže u čvor. Tad poludimo, pa u afektu još jače povučemo, iako znamo da to ne može pomoći, već će, naprotiv, i te kako odmoći. Dobićemo samo još jedan teški čvor za otpetljavanje.
Neko, pak, odluči da digne ruke, da se povuče, da više i ne pokušava da odmrsi zamršeno. Ali i dalje trpi, vuku ga i cimaju i dalje. Vidi i sam - ni to nije rješenje.
Pa šta je onda? Kako razmrsiti klupko odnosa koji nam ne odgovaraju, koji nas čine nesrećnim i nervoznim, koji nam zagorčavaju život?
Bojim se da je odgovor sličan odgovoru na pitanje: Kako pojesti slona? Zalogaj po zalogaj! Ovdje to znači. Nit po nit. Lagano, strpljivo, bez vučenja, vikanja, čupanja i plakanja!
Prvo treba odmrsiti plave niti, one se tiču komunikacije - treba naučiti slušati druge. Da baš one koji nam se uopšte ne slušaju i koje smo odavno prestali da čujemo. Čim započnu da govore, mi se isključimo i u glavi vrtimo svoju staru ploču na kojoj imamo sve što su nekada rekli, a mi zlopamtili. Vježba 1 može biti ovakva - jedan dan samo slušamo, nemamo pravo da išta govorimo. Drugi dan je na nas red da govorimo, a niko nema pravo da nas prekida.
Zatim zelene niti, one su svakodnevnica, način na koji se dogovaramo o obavezama, kako raspoređujemo zadatke, kako se dogovaramo o odmoru i zadovoljstvu za svakog od nas. Vježba 2 podrazumijeva da jedan dan ja pravim raspored zadataka/odmora za sve. Drugi dan to radi onaj drugi, a ja BESPOGOVORNO slušam.
Crvene niti su najzamršenije, to su emocije, svačije su upredene od različitog konca. Nečije su tanke i fine, lako se prekinu, kao paučina. Nečije su malo solidnije, deblje, postojanije, ali takođe lako pucaju, a naročito se lako mrse. Sa crvenim nitima treba naročito pažljivo, one su često i glavni uzrok svog tog haosa. Vježba 3 se sastoji od pokazivanja emocija, odnosno od razgovora o SVOJIM emocijama i tome kako se JA osjećam. Zabranjeno je govoriti o drugome, ali je poželjno slušati. Stvarno slušati, bez prekidanja i pravdanja. U emocijama nema istine. Svaka emocija je istinita za onoga ko je osjeća. Ne može mu drugi govoriti šta on osjeća.
Žute niti treba ostaviti za kraj. Od njih se tka budućnost. Zajednički i pojedinačni planovi. Za srećniji život zajednice i svakog njenog člana. Vježba 4 se sastoji od verbalizovanja planova. Prethodi joj najljepši dio - pravljanje planova. Ružičastih, osunčanih, vedrih i pozitivnih. Njihov je cilj da nam otkriju šta volimo da radimo i šta nas čini zadovoljnim. A zatim da to sebi priuštimo. A drugi da nam u tome pomognu. Ili barem da nam ne odmažu.
Nema komentara:
Objavi komentar